Društvo

Ksenija Đikanović, stipendista HMC udruženja

by Darija Marđokić | 26:10:2017 | 13:13:05

Naša mlada sugrađanka, sedamnaestogodišnja Ksenija Đikanović jedna je od deset učenika iz Crne Gore koji su stipendisti HMC udruženja iz Velike Britanije. Zahvaljujući ovom programu već dvije godine uči u “Ackworth school“ u Pontefractu.
 
Osnovnu školu završila je u “Blažo Jokov Orlandić” kao lučonoša, kao i prva dva razreda Gimnazije. Za program školovanja i stipendije koje se dodjeljuju srednjoškolcima, saznala je posredstvom agencije “London Bridge” iz Podgorice, u saradnji sa HMC projektom iz Velike Britanije koji okuplja učenike iz Istočne i Južne Evrope.
 
Zainteresovani učenici prvo polažu test, a oni koji prođu, dalje idu na intervju sa predstavnicima HMC udruženja iz Velike Britanije.
 
“To nije klasična provjera znanja, već neka trivijalna pitanja, gledaju vaš pogled na određene stvari. Mene su pitali za mišljenje u vezi određenih zakona u Velikoj Britaniji i o njihovim poslovicama... čisto da vide kako mi razmišljamo i koliko nam je kvalitetna komunikacija“, objašnjava Ksenija.
 
Prvi test, sjeća se Ksenija, bio je u oktobru, a najveća podrška joj je bila majka.

 
 
“Nisam bila previše optimistična, postojala je priča od ranije i neko moje vjerovanje da je to dosta neostvarljivo, tako da nisam bila pretjerano uzbuđena, niti sam imala tremu. Odradila sam test, zatim i intervju 19. decembra, a nakon nekoliko dana su mi saopštili da sam ušla u uži krug ljudi, da imam veće šanse i da mogu da se nadam“, prisjeća se Ksenija.
 
Ona je sada na završnoj godini srednje škole, u Britaniji poznatijem kao koledž. Kako objašnjava, njihov sistem učenja se dosta razlikuje od našeg, ali joj nije bilo naporno, s obzirom da engleski uči od malena.
 
“Profesori su uvijek tu da izađu u susret, puni razumjevanja, jer opet je to internacionalna škola, nisam jedini učenik koji je došao sa strane. Tamo učim tri predmeta, ali su oni razloženi na nekoliko cjelina, različiti su profesori iz istih predmeta i mnogo se više radi na tome da to znanje ostane. Tu birate predmete na osnovu neke oblasti koja vas interesuje za dalje. Međutim, kako nisam znala da li ću ostati drugu godinu, morala da biram predmete shodno tome. Uzela sam predmete koje bih učila i ako bi se vratila ovdje. Nisam znala da li ću ostati, jer mi je prvu godinu stipendirao HMC, a potom škola odlučuje da li će me zadržati ili ne“.
 
Odlučila je da svoje znanje usmjeri ka matematici, biologiji i psihologiji, a njeno iskustvo u “Ackworth school“ je veoma pozitivno.
 
“Uči se puno više, organizovanije je. Profesori se trude oko svakog pojedinca, vode računa o tome gdje je ko u određeno vrijeme i imamo period kada moramo da učimo, a oni nas obilaze. Fleksibilni su, izlaze nam u susret i nema privatnih časova kao kod nas, već sve pitaš profesora i ako treba, on nađe i deset načina, samo da nam približi gradivo. Djelujemo kao jedna cjelina, imamo veću komunikaciju sa profesorima, nije samo da dođu, ispredaju i napuste učionicu, već su otvoreni za bilo kakva pitanja i alternativna objašnjenja i nedoumice“, objasnila je.
 
Ksenija, sa ostalim učenicima, živi u internatu, sve vrijeme je u školi, dok vikendom imaju pravo da izađu. Stipendija koju je dobijala iznosila je oko 24 hiljade funti, a osim privatnih troškova i avionske karte, ništa nije morala da plaća.
 
Međutim, kako se bliži završetak školovanja na koledžu, Ksenija mora da razmišlja, šta i kako dalje. U Velikoj Britaniji je već počeo proces prijava za univerzitet, a njena želja je da dobije dvojnu diplomu ekonomije i matematike.

 
“Prijavljujemo se na pet univerziteta i trebalo bi da me prihvati barem par njih. Ali, njihove školarine su jako visoke, posebno za učenike koji nisu iz Evropske unije, što iznosi oko 25 000 funti godišnje. To nikako ne mogu da priuštim i moram ponovo da se prijavljujem za stipendije. One su jako rijetke i teško ih je dobiti, mnogo češće se ljudi oslanjaju na neke privatne sponzore. Teško da mogu i to da tražim, uradiću sve što budem mogla da se upišem, ali šanse za to su jako male. Život u Velikoj Britaniji je jako skup. Ako nađem 25 000 funti godišnje, treba mi najmanje još 10 000 da živim tamo - za stan, račune, hranu... Sada ne plaćam ništa, sve imam obezbijeđeno u internatu. Te stipendije pokriju troškove fakulteta, ali rijetko koja obezbijedi bilo šta preko toga“, istakla je Đikanović.
 
Ako ne uspije da se upiše na nekom od Univerziteta u Velikoj Britaniji, alternativa su joj oni u Holandiji i Švajcarskoj. Ambicije joj, kaže, definitivno nisu da se vrati u Crnu Goru.
 
„Ima određenih stipendija i van Evrope, ali to bi već bio možda preveliki zalogaj, nisam sigurna“, zaključila je Ksenija.